Vladimir Beara: Čuvar mreže čeličnih šaka i baletski skokovi među stativama

Koreni i ulazak u svet sporta: Od baletske sale do fudbalskog igrališta

Vladimir Beara je rođen 2. novembra 1928. godine u selu Zelovo blizu Muća, u dalmatinskom zaleđu, u skromnoj porodici. U ranoj mladosti preselio se u Split, gde je učenje električarskog zanata kombinovao sa velikom strašću prema sportu. Njegov put do fudbalskog terena bio je neuobičajen i razlikovao se od karijera većine njegovih savremenika. Beara se u početku bavio fiskulturom i gimnastikom, ali ključni momenat za njegov potonji stil branjenja predstavljao je rad u Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu, gde je pohađao časove baleta kod poznate baletske pedagogice Ane Roje.

Vžbajući baletske korake, skokove i fleksibilnost, Beara je razvio nesvakidašnju koordinaciju pokreta, osećaj za prostor i balans tela u letu. U to vreme, fudbal je branio tek rekreativno, uglavnom igrajući na poziciji desnog krila ili u polju. Sudbina je htela da 1946. godine, posmatrajući trening splitskog Hajduka na Starom placu, bude uočen od strane tadašnjih trenera i prvotimaca. Kada se zvanični golman razboleo, a rezervni bio odsutan, trener Jozo Matošić i prvotimac Frane Matošić pozvali su visokog, elastičnog mladića sa tribina da stane između stativa kako bi ekipa mogla da odradi šutere.

Beara je te poslijepodnevne sesije očarao prisutne. Njegovi refleksi, mogućnost da bez straha padne na tvrdu dalmatinsku zemlju i nesvakidašnji skokovi naterali su upravu Hajduka da mu odmah ponudi pristupnicu. U tom trenutku rođena je legenda o golmanu kakav do tada nije viđen na prostorima jugoistočne Evrope.

Era u Hajduku (1947–1955): Stvaranje mita o "Balerini sa čeličnim šakama"

Debitovavši za prvi tim Hajduka 1947. godine, Vladimir Beara je ubrzo postao nezamenljiva karika tima koji je obeležio pedesete godine prošlog veka u jugoslovenskom fudbalu. Splitski klub je u tom periodu imao izuzetno snažnu generaciju predvođenu Bernardom Vukasom, Franom Matošićem, Ljubom Kokezom i Slavkom Lušticom, ali je Beara bio ta sigurna mreža koja je ekipi davala samopouzdanje za napadačku igru.

Sa Hajdukom je osvojio tri titule šampiona Jugoslavije:

• 1950. godina: Istorijska titula osvojena bez ijednog poraza u prvenstvu, što je ostao neponovljen uspeh u analima kluba.
• 1952. godina: Dominantna sezona u kojoj je Beara primio svega 13 golova na 18 utakmica.
• 1954/55. godina: Sezona potvrde potpunog primata splitskih "bilih".

Stil koji je Beara demonstrirao bio je spektakularan, ali uvek u službi efikasnosti. Izveštači sa utakmica iz tog vremena redovno su opisivali njegove parade kao "let bez gravitacije". Nije nosio rukavice – branio je golim rukama, a stisak njegovih dlanova bio je toliko jak da su savremenici tvrdili kako je mogao da uhvati loptu izglancanu voskom u punom naletu napadača. Za razliku od većine golmana te epohe koji su preferirali boksovanje, Beara je svaku loptu nastojao da ukroti i uhvati.

Njegovi skokovi bili su pl plod baletske tehnike: izvijanje tela u luk, meko doskakanje i konstantna kontrola pokreta smanjivali su rizik od povreda pri padovima. Dobio je nadimke "Veliki Vladimir", "Balerina sa čeličnim šakama" i "Čovek od gume" (El Hombre de Goma), kako su ga kasnije prozvali španski i južnoamerički mediji.

Reprezentativna slava i Olimpijske igre u Helsinkiju 1952.

Za reprezentaciju Jugoslavije Vladimir Beara je debitovao 8. oktobra 1950. godine u Beču protiv selekcije Austrije. Iako je Jugoslavija pretrpela poraz rezultatom 7:2, Beara je ušao u drugom poluvremenu pri rezultatu 3:0 i svojim odbranama sprečio potpunu katastrofu, pokazavši da je reč o vanserijskom talentu. Ubrzo je potisnuo do tada neprikosnovenog Srđana Mrkušića i postao prvi izbor nacionalnog tima.

Kruna njegove reprezentativne karijere dogodila se na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine. Jugoslavija je na tom turniru imala čuveni sastav koji je napamet znala cela nacija: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vebrovski, Bobek, Vukas.

Na putu do finala, Jugoslavija je odigrala epske mečeve protiv reprezentacije Sovjetskog Saveza. U prvoj utakmici, pri vođstvu Jugoslavije od 5:5 (nakon 5:1), Beara je podneo ogroman pritisak, da ponovljenom susretu izvojevao pobedu od 3:1.

Duel sa Mađarskom lakom konjicom i penal Ferencu Puškašu

U finalu Olimpijskih igara, 2. avgusta 1952. godine u Helsinkiju, Jugoslavija se sastala sa najmoćnijom fudbalskom silom tog doba – "Lakom konjicom" iz Mađarske, predvođenom Ferencu Puškašu, Šandoru Kočišu i Nándoru Hidegkutiju.

Istorijski trenutak dogodio se u prvom poluvremenu pri rezultatu 0:0. Mađarska je dobila jedanaesterac, a loptu je na belu tačku stavio Ferenc Puškaš, čovek čija je leva noga smatrana najrazornijim oružjem u svetskom fudbalu. Puškaš je uputio snažan i precizan udarac u sam ugao, ali je Beara pročitao njegovu nameru, fantastičnom paradom skrenuo loptu i ukrotio je. Bio je to jedan od retkih penala koje je Puškaš promašio u čitavoj svojoj karijeri.

Iako je Mađarska u drugom poluvremenu uspela da postigne dva gola i osvoji zlato (2:0), Bearino izdanje na toj utakmici ostalo je upisano u zlatne stranice fudbalske istorije. Osvojena je srebrna medalja, a jugoslovenski golman je uvršten u najbolji tim olimpijskog turnira.

Nastupi na Svetskim prvenstvima: Brazil, Švajcarska i Švedska

Vladimir Beara je bio učesnik tri uzastopna Svetska prvenstva, što predstavlja podvig kojim se može pohvaliti mali broj fudbalera iz te ere.

Svetsko prvenstvo 1950. u Brazilu

Kao dvadesetdvogodišnjak, Beara je otputovao u Brazil kao zamena iskusnom Srđanu Mrkušiću. Iako nije zabeležio nijedan minut na terenu tokom turnira, boravak u Kolijevci fudbala i treninzi na veličanstvenoj Marakani imali su ogroman uticaj na njegov dalji igrački razvoj.

Svetsko prvenstvo 1954. u Švajcarskoj

U Švajcarskoj je Beara stigao kao već formiran, svetski priznat golman. Jugoslavija je prošla grupu pobedom nad Francuskom (1:0) i remijem sa Brazilom (1:1 nakon produžetaka). Beara je bio fantastičan protiv Brazila, zaustavivši seriju udaraca Didi-ja, Kintana i Baltazara. U četvrtfinalu, Jugoslavija je poklekla pred kasnijim šampionom, Zapadnom Nemačkom (0:2), ali je Beara i pored poraza proglašen jednim od najboljih golmana turnira.

Svetsko prvenstvo 1958. u Švedskoj

Na svom trećem Mundijalu, Beara je predvodio podmlađeni tim Jugoslavije. U grupnoj fazi zabeležene su pobeda nad Francuskom (3:2) i remiji sa Škotskom (1:1) i Paragvajem (3:3). Ponovo je rival u četvrtfinalu bila Zapadna Nemačka, koja je slavila sa 1:0 golom Helmut Rahn-a. Beara je na ovom turniru kapitensku traku nosio sa izuzetnim autoritetom.

Skandal i transfer veka: Prelazak u Crvenu zvezdu 1955.

Tokom leta 1955. godine dogodio se događaj koji je potresao temelje jugoslovenskog sporta i izazvao nezapamćene političke i sportske potrese. Vladimir Beara je odlučio da napusti splitski Hajduk i pređe u beogradsku Crvenu zvezdu.

Razlog za odlazak nije bio primarno finansijske prirode, već duboko povređena sujeta i osećaj nepravde. U Hajduku su ključne figure bili domaći igrači poput Frane Matošića, dok je Beara, uprkos tome što je smatran najboljim golmanom sveta, u klubu tretiran kao zapostavljen igrač iz predgrađa. Tokom jedne proslave titule, rukovodstvo kluba je javno zahvalilo svim fudbalerima, ali je Bearino ime izostavljeno. Uvređen i podcenjen, Beara je donio odluku da napusti Split.

Rukovodstvo Crvene zvezde, na čelu sa dr Acom Obradovićem "Doktorom O", prepoznalo je trenutak. Transfer je izveden u potpunoj tajnosti. Kada je u avgustu 1955. objavljeno da je Beara potpisao za Zvezdu, u Splitu je nastao opšti šok i ogorčenje. Navijači Hajduka su njegov potez doživeli kao izdaju, a gradom su kružile razne teorije zavere.

Zlatne godine u Beogradu (1955–1960)

Dolazak Beare u Beograd stvorio je neprobojan bedem na golu Crvene zvezde. U kombinaciji sa igračima kao što su Rajko Mitić, Dragoslav Šekularac, Bora Kostić, Branko Stanković i Vladica Popović, Zvezda je dominirala jugoslovenskim fudbalom.

Sa Zvezdom je u pet sezona osvojio četiri titule prvaka i dva kupa. Bio je ključni akter proboja Zvezde na evropsku scenu, stigavši do polufinala Kupa evropskih šampiona u sezoni 1956/57, gde su tesno poraženi od Fiorentine.

Takođe, Beara je bio na golu Zvezde na čuvenoj utakmici protiv Mančester junajteda u Beogradu (3:3) u februaru 1958. godine, neposredno pre tragične avionske nesreće u Minhenu u kojoj je stradala generacija "Bezbijevih beba".

Priznanje Lava Jašina i svetska elita

Jedan od najčešće citiranih momenata u istoriji fudbala dogodio se 1963. godine. Legendarni sovjetski golman Lav Jašin, zvani "Crna pantera", dobio je Zlatnu loptu magazina France Football kao najbolji fudbaler Evrope – podvig koji nijedan drugi golman do danas nije ponovio.

Prilikom svečane dodeljenagrade i pred novinarima iz celog sveta, Jašin je na pitanje kako je osjećati se kao najbolji golman sveta odgovorio skromno i nedvosmisleno:

"Za mene nije najbolji golman Jašin, već Vladimir Beara."

To nije bilo jedino svetsko priznanje. Godine 1953. Beara je pozvan da brani za reprezentaciju Sveta (FIFA XI) na utakmici protiv selekcije Velike Britanije na stadionu Vembli, u meču koji je obeležio stogodišnjicu Engleskog fudbalskog saveza. U tom meču odbranio je seriju teških udaraca engleskih napadača i potvrdio status vladara šesnaesterca na globalnom nivou.

Inostrana karijera i teške povrede (1960–1964)

Nakon pet izuzetno uspešnih godina u Crvenoj zvezdi, Beara je 1960. godine dobio dozvolu državnih vlasti da ode u inostranstvo. Potpisao je za nemački klub Alemannia Aachen.

Međutim, period u Nemačkoj obeležile su teške povrede. Na jednoj prvenstvenoj utakmici pretrpeo je dvostruki prelom potkolenice, povredu koja je u to vreme često značila kraj karijere. Iako se uspesno oporavio zahvaljujući čeličnoj volji, nedugo nakon povratka na teren doživeo je prelom iste noge na istom mestu.

Uprkos teškim povredama, odigrao je još jednu sezonu za švajcarski klub Viktoria Köln, gde je u periodu od 1963. do 1964. godine zvanično završio bogatu igračku karijeru u svojoj 36. godini.

Trenerski rad i nasleđe

Nakon okončanja igračke karijere, Vladimir Beara se posvetio trenerskom pozivu. Završio je renomiranu trenersku školu u Kufštajnu u Austriji pod mentorstvom čuvenog Seppa Herbergera, tvorca šampionske generacije Zapadne Nemačke iz 1954. godine.

Trenirao je brojne klubove u Nemačkoj, Austriji i Jugoslaviji:

• Freiberger HT (Nemačka)
• Fortuna Köln (Nemačka)
• First Vienna (Austrija)
• RNK Split (Jugoslavija)
• Crvena zvezda (asistent u stručnom štabu)

Njegov najveći trenerski uspeh dogodio se na afričkom kontinentu. Kao selektor reprezentacije Kameruna u periodu od 1973. do 1975. godine, Beara je udario temelje modernog kamerunskog fudbala. Uveo je evropsku taktičku disciplinu i metodologiju treninga golmana, što je postavilo osnovu za kasniji uzlet Kameruna na svetskoj sceni osamdesetih godina.

Sa Hajdukom je u sezoni 1970/71, kao pomoćni trener Slavka Luštice, učestvovao u osvajanju prve titule šampiona za splitski klub nakon 16 godina pauze – iste one titule koju je kao igrač poslednji put osvojio upravo on 1955. godine.

Poslednje godine i odlazak u legendu

Vladimir Beara je živeo mirnim i povučenim životom. Bio je poznat po svojoj skromnosti, dostojanstvu i činjenici da nikada nije isticao sopstvene zasluge, iako su ga stručnjaci širom sveta smatrali fudbalskim velikanom.

U kasnijim godinama života pretrpeo je nekoliko moždanih udara. Preminuo je 11. avgusta 2014. godine u Splitu, u 86. godini života. Njegova smrt izazvala je talas tuge širom regiona i u svetskim fudbalskim krugovima. Sahranjen je na splitskom groblju Lovrinac, u prisustvu velikana jugoslovenskog sporta, predstavnika Hajduka, Crvene zvezda i Fudbalskog saveza Srbije i Hrvatske.

Vladimir Beara ostaje upamćen kao sinonim za golmansku savršenost. Njegovi meki letovi, čelični stisak, baletska elegancija i gospodsko držanje na terenu i van njega ostaju nedostižan standard za sve generacije čuvara mreže koje su došle posle njega.