Olimpijske igre 2008: Đukićev olimpijski tim u Pekingu

Put do Pekinga: Srebro u Holandiji kao temelj olimpijskog sna

Plasman na fudbalski turnir Letnjih olimpijskih igara u Pekingu obezbeđen je na spektakularan način tokom leta 2007. godine. Mlada reprezentacija Srbije, koju je sa klupe predvodio upravo Miroslav Đukić, napravila je izvanredan rezultat na Evropskom prvenstvu za igrače do 21 godine održanom u Holandiji. Pobedama nad Italijom (1:0) i Češkom (1:0) u grupnoj fazi, te trijumfom nad Belgijom (2:0) u polufinalu, generacija koju su predvodili Branislav Ivanović, Aleksandar Kolarov, Boško Janković i Milan Smiljanić stigla je do velikog finala i osigurala jednu od četiri evropske vize za Kinu.

Iako je Holandija u finalu u Arnemu ubedljivo slavila sa 4:1, sam plasman na Olimpijske igre smatran je ogromnim uspehom i kontinuitetom rezultata mlađih kategorija. Fudbalski savez Srbije i javnost gajili su velika očekivanja od olimpijskog turnira, videvši u njemu idealnu priliku da se formira kostur seniorske reprezentacije za predstojeće kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2010. godine u Južnoj Africi.

Međutim, olimpijski fudbalski turnir nosi specifična pravila. Pravo nastupa imali su igrači rođeni 1. januara 1985. godine i mlađi, uz mogućnost prijavljivanja trojice fudbalera bez starosnog ograničenja (takozvani overage igrači). Upravo na toj tački razgraničenja između klupskih interesa i reprezentativnih obaveza počeo je kompleksan zaplet koji je obeležio čitave pripreme srpske selekcije.

Institutionalni rat sa klubovima i administrativni haos

Najveći problem sa kojim se Miroslav Đukić suočio prilikom sastavljanja tima bila je činjenica da olimpijski fudbalski turnir nije sprovođen u okviru zvaničnog FIFA kalendara za A reprezentacije. To je evropskim klubovima dalo zakonsko pravo da odbiju puštanje svojih ključnih igrača, jer su se kvalifikacije za Ligu šampiona i početak nacionalnih šampionata direktno preklapali sa terminom održavanja Igara u Pekingu (od 7. do 23. avgusta).

Fudbalski savez Srbije našao se u pravom diplomatskom ratu sa nizom evropskih i domaćih klubova. Najdrastičniji primer bio je nemački Verder iz Bremena, koji je kategorik odbijao da pusti defanzivca Duška Tošića. Verder je išao toliko daleko da je pretio pravnim konsekvencama, ali je Tošić na sopstvenu odgovornost napustio pripreme nemačkog tima i otputovao za Kinu, riskirajući suspenziju i raskid ugovora. Slična situacija viđena je i na globalnom nivo sa Šalkeom i Barselonom koji su pokušavali da zabrane nastup Rafinji i Lionelu Mesiju, ali je Sud za sportsku arbitražu (CAS) u Lozani na kraju presudio u korist klubova. Ipak, mnogi savezi su uspostavili interne dogovore, dok je FSS vodio grčevitu borbu za svakog pojedinca.

Problem 'starijih' igrača i izostanak ključnih zvezda

Selektor Đukić je prvobitno planirao da kao trojicu starijih igrača povede Nemanju Vidića, Dejana Stankovića i Marka Pantelića, čime bi Srbija dobila izuzetno moćnu osovinu. Međutim, Mančester junajted, Inter i Herta iz Berlina ekspresno su stavili veto na takvu mogućnost. Đukić je zatim preusmerio pažnju na Gojka Kačara i Milana Stepanova, ali su i te opcije otpale zbog klupskih obaveza u Bundesligi i Mersi-fudbalu.

Na kraju, spisak trojice starijih reprezentativaca spao je na:

• Vladimira Stojkovića (golman, Sporting Lisabon) – koji je bio neophodan zbog iskustva na golu.
• Aleksandra Živkovića (sredina terena, Šandong Luneng) – iskusnog internacionalca koji je već igrao u Kini i poznavao lokalne uslove.
• Miljana Mrdakovića (napad, Vitroja Gimaraiš) – napadača koji je trebalo da nadomesti odsustvo povređenih i nedostupnih špiceva.

Pored problema sa inostranim timovima, izbio je i tihi sukob na relaciji FSS – FK Partizan. Beogradski crno-beli su se spremali za ključne mečeve kvalifikacija za Ligu šampiona protiv Fenerbahčea, pa su tražili da njihovi igrači (Ljubomir Fejsa, Zoran Tošić, Marko Jovanović) budu pošteđeni ili vraćeni ranije, što je dodatno unelo nemir u tabor reprezentacije. Pored toga, Boško Janković, Milan Purović i Miralem Sulejmani nisu dobili dozvole svojih klubova (Palermo, Sporting, Ajaks), dok je napadač Filip Đorđević morao da otkaže učešće zbog povrede.

Roster reprezentacije Srbije za Olimpijske igre u Pekingu 2008.

Uprkos svim poteškoćama, Miroslav Đukić je uspeo da skrižaljku zaokruži na 18 zvanično prijavljenih fudbalera i četiri rezervna igrača koji su putovali kao podrška. Sastav je bio kombinacija igrača iz domaćeg šampionata i nekolicine mlađih internacionalaca koji su dobili odobrenje svojih timova.

Sledeća tabela prikazuje zvanični roster reprezentacije Srbije na olimpijskom turniru u Pekingu 2008. godine:

Takmičenje u Grupi A: Analiza utakmica

Srbija je žrebom smeštena u izuzetno tešku i atraktivnu Grupu A, zajedno sa selekcijama Australije, Obale Slonovače i glavnog favorita za zlatnu medalju, reprezentacije Argentine. Utakmice su se igrale u Šangaju i Ćinhuangdaou pod veoma teškim klimatskim uslovima, sa viskom procentom vlažnosti vazduha i visokim temperaturama.

GRUPA A - KONAČNA TABELA:
1. Argentina          3  3  0  0  5:1  9
2. Obala Slonovače    3  2  0  1  6:4  6
3. Australija         3  0  1  2  1:3  1
4. Srbija             3  0  1  2  3:7  1

Prvo kolo: Srbija - Australija 1:1 (0:0)

Datum: 7. avgust 2008. | Stadion: Šangaj | Gledalaca: 36.184

Ovaranje turnira donelo je okršaj sa fizički izuzetno spremnom selekcijom Australije. Miroslav Đukić je na teren izveo taktički postavljen tim u formaciji 4-2-3-1, sa Mrdakovićem u vrhu napada i trojcem Zoran Tošić, Babović i Tadić iza njega.

Prvo poluvreme proteklo je u tvrdoj i opreznoj igri sa obe strane, bez izrazitih šansi. Australijanci su pretili uglavnom iz prekida, dok je Srbija pokušavala kroz posed da probije čvrst blok rivala. Nastavak meča doneo je znatno više uzbuđenja. Australija je do prednosti došla u 69. minutu gola Ruben Zadkovića, koji je iskoristio nepažnju u odbrani Srbije i sa pet metara matirao Vladimira Stojkovića nakon asistencije sa desne strane.

Primljeni pogodak naterao je Đukićev tim na sveopšti napad. Izjednačenje je stiglo u 78. minutu posle prekida koji je izveo Aleksandar Živković. Iskusni vezista je sjajno nabacio loptu iz ugla, a u skoku je najviši bio štoper Slobodan Rajković, koji je glavom poslao loptu pod prečku australijskog golmana Adama Federičija. Do kraja meča Srbija je imala dve polušanse preko Mrdakovića, ali je susret završen podelom bodova (1:1), što se u tom trenutku smatralo prihvatljivim početkom.

Drugo kolo: Srbija - Obala Slonovače 2:4 (1:2)

Datum: 10. avgust 2008. | Stadion: Šangaj | Gledalaca: 38.320

Drugi meč na turniru bio je ključan za prolaz u četvrtfinale, ali se pretvorio u pravu rezultatsku i taktičku katastrofu za srpski tim. Reprezentacija Obale Slonovače, predvođena zvezdama poput Žervinja, Salomona Kalua i Sekua Olisea, demonstrirala je nevidsenu brzinu, snagu i tehničku superiornost u tranziciji.

Afrika selekcija je povela već u 3. minutu preko Sekua Sisa, koji je pobjegao odbrani Srbije i rutinski savladao Stojkovića. Srbija se vratila u igru u 16. minutu: nakon lepe akcije i asistencije Zorana Tošića, Miljan Mrdaković je sjajnim udarcem iz kolena poravnao rezultat na 1:1. Međutim, fizička dominantnost rivala ponovo je došla do izražaja u 24. minutu, kada je autogol nesrećno postigao Slobodan Rajković u pokušaju da raščisti jednu opasnu loptu ispred Kalua.

U drugom poluvremenu Obala Slonovače je potpuno razbila koncept srpske igre. Salomon Kalu je u 70. minutu povisio na 3:1 posle brze kontre, dok je Žervinjo u 93. minutu potvrdio pobedu svoje ekipe. Između ta dva pogotka, Srbija je uspela samo da ublaži poraz pogotkom Đorđa Lazića (u nekim zvaničnim izveštajima vođeno i kao pogodak Duška Tošića nakon odbitka) u 90. minutu. Poraz od 2:4 ogolio je sve odbrambene slabosti Đukićevog tima i praktično eliminisao Srbiju iz daljeg takmičenja.

Treće kolo: Argentina - Srbija 2:0 (1:0)

Datum: 13. avgust 2008. | Stadion: Beijing Workers (Peking) | Gledalaca: 53.646

Poslednji meč na turniru bio je stvar prestiža, ali i najteži mogući ispit. Naspram Srbije stajala je moćna Argentina, predvođena selektorom Serhijom Batistom, sa timom u kojem su starteri bili Lionel Mesi, Huan Roman Rikelme, Anhel Di Marija, Havijer Maskerano i Esekijel Laveci.

Đukić je zbog povreda i suspenzija morao dodatno da meša karte. Argentina je od starta nametnula paklen ritam i kontrolisala dešavanja na terenu. Mrežu Stojkovića načeo je Esekijel Laveci u 13. minutu sa bele tačke, nakon što je u kaznenom prostoru srušen Di Marija. Srbija je povremeno pretila preko Kolarova čiji su snažni udarci sa distance išli blizu gola Oskara Ustarija, ali bez prave realizacije.

Sve nade u eventualno iznenađenje ugašene在本 e su u 61. minutu kada je defanzivac Duško Tošić zaradio drugi žuti, odnosno crveni karton, ostavivši saigrače na cedilu. Argentina je numeričku prednost materijalizovala u 84. minutu prelepim golom Dijega Buonanotea iz slobodnog udarca sa oko 22 metra. Konačan rezultat 2:0 realno je oslikavao odnos snaga na terenu. Argentina je kasnije otišla sve do kraja i osvojila zlatnu medalju pobedom nad Nigerijom u finalu.

Taktički promašaji, incidenti i posledice po srpski fudbal

Učešće na OI u Pekingu ocenjeno je u domaćoj javnosti kao neuspeh, pre svega zbog samo jednog osvojenog boda i sedam primljenih golova na tri meča. Međutim, dublja analiza pokazuje da je Miroslav Đukić bio u gotovo nemogućoj poziciji od samog početka.

Skandal sa incidentom Slobodana Rajkovića

Nastup Srbije u Pekingu ostao je upamćen i po velikom skandalu koji se dogodio po završetku utakmice protiv Argentine. Izrevoltiran suđenjem i eliminacijom sa turnira, mladi štoper Slobodan Rajković je nakon poslednjeg zvižduka prišao glavnom sudiji meča, Karlesu Batresu iz Gvatemale, i pljunuo ga.

FIFA je reagovala ekspresno i rigorozo: Rajković je kažnjen zvaničnom zabranom igranja svih takmičarskih utakmica na čak 12 meseci. Ova kazna imala je katastrofalan uticaj na njegov klupski i reprezentativni razvoj, jer je u tom trenutku bio jedan od najperspektivnijih mladih defanzivaca Evrope i igrač pod ugovorom sa Čelsijem.

Epilog za Miroslava Đukića i seniorski tim

Nastup u Pekingu bio je ujedno i početak kraja Miroslava Đukića na mestu selektora A reprezentacije Srbije, na koju je postavljen ranije te godine. Celo opšte okruženje, narušeni odnosi sa čelnicima FSS-a na čelu sa Tomislavom Karadžićem, kao i neuspeh na olimpijskom turniru, stvorili su atmosferu neposednog pritiska.

Svega nekoliko nedelja po povratku iz Kine, pre nego što je uopšte počeo kvalifikacioni ciklus za Svetsko prvenstvo 2010, Đukić je smenjen sa funkcije, a na njegovo mesto doveden je Radomir Antić. Iako je Pekinška avantura završena bez sportskog uspeha, mnogi igrači iz tog tima (Kolarov, Tošić, Fejsa, Tadić, Kačar) izrasli su u nosioce A reprezentacije koja je pod Antićevom palicom izborila plasman na Mundijal u Južnoj Africi.

Olimpijski turnir u Pekingu 2008. godine ostaje upisan kao opominjuće poglavlje srpskog fudbala o tome kako administrativni nesporazumi, neusklađenost kalendara i pritisak klubova mogu da uruše talentovanu generaciju pre nego što uopšte dobije pravu priliku da zasija na najvećoj pozornici.