Euro U21 2004: Pižonovo srebro i rađanje nove generacije

Kontekst i trnovit put do Nemačke

Fudbalski savez Srbije i Crne Gore nalazio se u specifičnom tranzicionom periodu početkom dvehiljaditih godina. Bivša Jugoslavija se raspala, državna zajednica je nosila novo ime, a seniorska reprezentacija prolazila je kroz duboku krizu rezultata nakon propuštanja Svetskog prvenstva 2002. i Evropskog prvenstva 2004. godine. U takvom ambijentu, mlada reprezentacija (U21) postala je primarni fokus i svetla tačka fudbalske javnosti.

Put do završnog turnira u Nemačkoj bio je prožet izuzetno teškim iskušenjima u kvalifikacionoj Grupi 9. Mladi fudbaleri SCG morali su da se odmere sa vršnjacima iz Italije, Engleske, Finske i Finske. Kroz turbulentne kvalifikacije, tim je pokazat neverovatan karakterni rast, a ključni momenat bio je taktičko postavljanje temelja od strane selektora Vladimira Petrovića Pižona.

Kao drugoplasirani tim u grupi, iza neprikosnovene Italije, SCG je morala u dvomeč baraža. Žreb je za protivnika dodelio uvek neugodnu selekciju Norveške. Prvi meč u Beogradu, odigran u teškim vremenskim uslovima na stadionu Crvene zvezde, završen je pobedom domaćina od 5:1, gde su mladi igrači demonstrirali napadačku rapsodiju. Revanš u Dramenu (poraz od 3:0 u dramatičnoj završnici) bio je dovoljan za prolaz. Plasman među osam najboljih ekipa Evrope bio je ostvaren, ali pravi izazovi tek su sledili.

Analiza tima: Taktička postavka i sinergija mladosti

Vladimir Petrović Pižon formirao je tim koji je kombinovao fizičku snagu, taktičku disciplinu i prepoznatljivu balkansku improvizaciju u napadu. Ekipa je primarno igrala u formaciji 4-2-3-1 ili fleksibilnih 4-4-2 u zavisnosti od faze meča i snage protivnika.

Na golu je neprikosnoven bio Nikola Milojević, stabilan čuvar mreže koji je ulivao poverenje odbrani. Defanzivna linija bila je granitna i predstavljala je najveći kvalitet tima. Na štoperskim pozicijama dominirali mečevima Milan Biševac i Đorđe Jokić, dok su bokove pokrivali izuzetno agresivni i pokretljivi spoljni igrači. Sledeći profil modernih bekova, Nikola Mijailović i Bojan Neziri donosili su neverovatnu brzinu po levom boku, dok je na desnoj strani stasavao mladi, devetnaestogodišnji Branislav Ivanović, tada fudbaler OFK Beograda.

Sredina terena bila je spoj kreativnosti i trkačke moći. Dragan Stančić i Miloš Marić odrađivali su ogroman posao u opstrukciji protivničkih napada, dok su Igor Matić i Simon Vukčević bili zaduženi za kreaciju i završni pas. Vukčević, kao jedan od najmlađih u timu sa samo 18 godina, demonstrirao je nesvakidašnji talenat i nepredvidivost.

U samom špicu napada neprikosnoven je bio Danko Lazović. Fudbaler koji je već imao iskustvo igranja u holandskom Fejenordu bio je vođa tima, kapiten i primarna opasnost po protivničke golmane. Njegova snaga u skoku, sposobnost građenja lopte i egzekucija u ključnim momentima bili su od presudnog značaja za Pižonov sistem.

Grupna faza: Trijumfi nad Hrvatskom i Italijom

Završni turnir u Nemačkoj okupio je osam najboljih selekcija Starog kontinenta, podeljenih u dve grupe. Srbija i Crna Gora smeštena je u izuzetno tešku Grupu A zajedno sa domaćinom Nemačkom, starim rivalom Italijom i selekcijom Hrvatske.

Pobedonosni start protiv Hrvatske (3:2)

Prvi meč na turniru, odigran 27. maja 2004. godine u Oberhauzenu, doneo je izuzetno emotivan i taktički zahtevan okršaj protiv reprezentacije Hrvatske. Duel dve škole fudbala doneo je spektakularnu igru i preokrete.

SCG je povela golom Danka Lazovića već u 37. minutu nakon odlične akcije po levoj strani. Međutim, Hrvatska je odgovarala preko Eduarda da Silve i Danijela Pranjića, preokrenuvši rezultat u svoju korist. Pižonova ekipa pokazala je mentatitet koji će je krastiti tokom čitavog turnira – odbijanje predaje. Goran Lovre je izjednačio na 2:2 u 66. minutu, da bi u samom finišu meča, u 86. minutu, Dragan Stančić fantastičnim udarcem doneo konačnu pobedu od 3:2. Ova pobeda dala je ogromno samopouzdanje mladoj ekipi.

Lekcija Italijanima i poraz od Nemačke

U drugom kolu, 29. maja u Kopenhagenu (Nemačka), SCG se sastala sa aktuelnim šampionom i apsolutnim favoritom turnira, selekcijom Italije. Italijani, predvođeni zvezdama poput Alberta Đilardina, Danijela De Rosija i Andrea Barzaljija, važili su za nepobedivu silu.

Pižon je postavio perfektnu taktičku zamku. Defanzivni blok bio je besprekoran, a kontranapadi munjeviti. Trenutak odluke dogodio se u 63. minutu kada je kapiten Danko Lazović maestralnim udarcem savladao golmana Ameliju za minimalnu, ali potpuno zasluženu pobedu od 1:0. Ova pobeda praktično je obezbedila prolaz u polufinale i osigurala plasman na Olimpijske igre u Atini.

U poslednjem meču grupne faze protiv domaćina Nemačke, selektor je kombinovao sastav kako bi odmorio ključne nosioce igre. Nemačka je slavila sa 2:1 (jedini gol za SCG postigao je Radomir Đalović u 63. minutu), ali taj poraz nije imao uticaja na plasman. Srbija i Crna Gora je kao prvoplasirani tim Grupe A prošla u polufinale, dok je Nemačka, na opšte iznenađenje domaće javnosti, eliminisana sa turnira.

Polufinalna drama protiv Švedske: Penali za finale i Atinu

Polufinalni duel odigran je 5. juna 2004. u Oberhauzenu protiv reprezentacije Švedske, koja je u svojoj grupi zauzela drugo mesto iza Portugala. Šveđani su u svom sastavu imali izuzetno moćne igrače poput Johana Elmandera i Markusa Rosenberga, garanciju teške i neizvesne borbe.

Utakmica je opravdala očekivanja u pogledu dramatike. Švedska je povela u 36. minutu golom Elmandera nakon prekida. Tim SCG je u drugom poluvremenu preuzeo potpunu kontrolu terena. Pritisak se isplatio u 91. minutu – kada su mnogi pomislili da je sve izgubjeno, rezervista Miloš Marić postigao je izjednačujući pogodak i odveo meč u produžetke.

Mreže su mirovale u dodatnih 30 minuta, pa se pristupilo izvođenju jedanaesteraca. Heroj penal serije bio je golman Nikola Milojević. Prilikom izvođenja udaraca sa bele tačke, igrači SCG bili su izuzetno smireni. Pogotke su postigli Marić, Lazović, Jokić, Dudić, Milovanović i Bembalba. Milojević je uspeo da odbrani ključne udarce švedskih reprezentativaca, čime je SCG slavila u penal-seriji rezultatom 6:5 i obezbedila mesto u velikom finalu.

Finale: Umor, izostanci i italijanska osveta

Veliko finale odigrano je 8. juna 2004. godine na stadionu "Rajnenergija" u Kelnu pred više od 20.000 gledalaca. Protivnik je ponovo bila Italija, koja je u drugom polufinalu ubedljivo savladala Portugal sa 3:1.

SCG je u finale ušla izuzetno oslabljena. Zbog parnih žutih kartona i povreda, Pižon nije mogao da računa na nekoliko ključnih defanzivaca, dok je tim osećao ogromne posledice fizičkog iscrpljivanja iz meča sa Švedskom. Sa druge strane, Italijani su ušli u meč sa motivom za revanš zbog poraza u grupnoj fazi.

Iako su Mladi orlovi pružili dostojanstven otpor u prvom poluvremenu, Italija je iskoristila svoje šanse u nastavku. Danijele De Rosi je načeo mrežu Milojevića u 53. minutu udarcem glavom nakon prekida. Kako je SCG morala da krene na sve ili ništa, otvorio se prostor za brze kontranapade rivala. Bivši napadač Parme Alberto Đilardino pogađa u 83. minutu za 2:0, dok je tačku na meč stavio Đuzepe Sculi u 85. minutu za konačnih 3:0.

Uprkos ubedljivom porazu u finalu, izabranici Vladimira Petrovića Pižona ispraćeni su u domovinu sa velikim poštovanjem. Srebrna medalja bila je zlatnog sjaja.

Kompletan roster reprezentacije Srbije i Crne Gore (Euro U21 2004)

U nastavku je prikazan kompletan igrački kadar koji je predstavljao Srbiju i Crnu Goru na prvenstvu u Nemačkoj, zajedno sa klubovima u kojima su nastupali u tom trenutku, njihovim pozicijama i učinkom na samom turniru.

Ostavština: Kako je turnir oblikovao budućnost srpskog fudbala

Uspjeh na turniru u Nemačkoj 2004. imao je dalekosežne pozitivne posledice po evropsku i domaću fudbalsku scenu. Pri pregledu ove generacije, uočava se da je većina igrača nedugo nakon ovog turnira ostvarila višemilionske transfere i postala nosilac evropskih klubova.

Branislav Ivanović – od OFK Beograda do svetskog vrha

Najsvetliji primer ubojitog razvoja bio je Branislav Ivanović. Tada devetnaestogodišnji defanzivac OFK Beograda pokazao je neverovatnu zrelost igrajući i na poziciji štopera i desnog beka. Njegove partije privukle su pažnju Lokomotive iz Moskve, odakle je kasnije prešao u engleski Čelsi. Ivanović je postao legenda londonskog kluba, osvojio Ligu šampiona, Ligu Evrope i višestruke titule Premijer lige, dok je za seniorsku reprezentaciju Srbije odigrao rekordnih 105 utakmica.

Danko Lazović i Milan Biševac – stubovi A tima

Danko Lazović je potvrdio status vodećeg napadača svoje generacije. Kasnije je izgradio impresivnu karijeru u PSV Ajndhovenu, Zenitu iz Sankt Peterburga i reprezentaciji Srbije, sa kojom je nastupao na Svetskom prvenstvu 2010. u Južnoj Africi. Milan Biševac je iz Železnika ubrzo prešao u Crvenu zvezdu, a zatim napravio izvanrednu karijeru u francuskom fudbalu noseći dresove Lans-a, Pari Sen Žermena i Liona.

Miloš Krasić i Vladimir Stojković

Miloš Krasić, koji je na ovom turniru ulazio sa klupe i prikupljao dragoceno iskustvo, ubrzo je prešao u CSKA iz Moskve gde je osvojio Kupa UEFA 2005. godine, a vrhunac karijere doživeo potpisivanjem za torinski Juventus. Rezervni golman sa ovog turnira, Vladimir Stojković, izrastao je u dugogodišnjeg prvog čuvara mreže seniorske reprezentacije Srbije sa preko 80 nastupa i učešćem na tri velika takmičenja.

Zaključak: Šampionat koji je promenio narativ

Evropsko prvenstvo za igrače do 21 godine u Nemačkoj 2004. ostaje upamćeno kao prelomna tačka. Selektor Vladimir Petrović Pižon uspeo je da stvori timski duh, taktiku i mentalitet pobednika u trenutku kada je fudbalu na ovim prostorima to bilo najpotrebnije.

Srebrna medalja iz Nemačke utrla je put novim uspešnim generacijama mlade reprezentacije, koje su 2007. u Holandiji ponovile uspeh osvajanjem srebrne medalje, a sve je kulminiralo osvajanjem Evropskog prvenstva za igrače do 19 godina 2013. u Litvaniji i Svetskog prvenstva za igrače do 20 godina 2015. na Novom Zelandu. Turnir iz 2004. godine bio je temelj svih tih kasnijih uspeha.