Euro U19 2013: Drulovićevo zlato i omladinska titula u Litvaniji

Uvod u šampionat i stvaranje šampionskog mentaliteta

Kontekst u kojem je omladinska reprezentacija Srbije otputovala na Evropsko prvenstvo u Litvaniju 2013. godine bio je prožet umerenim optimizmom, ali bez velikog pritiska domaće javnosti. Fudbalski savez Srbije godinama je ulagao u mlađe kategorije, međutim, prelazak iz juniorskog u seniorski fudbal često je bio praćen brojnim opstrukcijama i nesistematskim radom. Ipak, ova specifična grupa igrača, predvođena stručnim štabom na čelu sa Ljubinkom Drulovićem, posedovala je karakteristike koje su retko viđane na ovim prostorima: izuzetnu psihološku stabilnost, taktičku zrelost i potpunu podređenost kolektivu.

Drulović, koji je tokom igračke karijere ostavio dubok trag u portugalskom i evropskom fudbalu, uspeo je da prenese svoj prepoznatljivi mir i profesionalizam na mlade igrače. Okosnicu tima činili su momci koji su već u tom trenutku imali značajnu minutažu u seniorskom fudbalu, poput Aleksandra Mitrovića, koji je iza sebe imao sjajnu sezonu u Partizanu, Predraga Rajkovića, kapitena i golmana Jagodine, kao i Marka Pavlovskog, kreativnog veziste i kapitena ove generacije.

Sama kvalifikaciona faza pokazala je da ova ekipa poseduje pobednički gen. Kroz prvi krug i potom izuzetno zahtevnu Elitnu rundu kvalifikacija, Srbija je eliminisala respektabilne protivnike poput Slovačke, Švajcarske i Irske. Bilo je jasno da "orlići" nisu u Litvaniju otišli samo da bi bili puki učesnici turnira na kojem nastupa osam najboljih selekcija Evrope, već sa jasnim planom da napadnu sam vrh.

Put kroz grupu B: Taktika, karakter i borba za polufinale

Žreb u Kaunasu smestio je Srbiju u Grupu B, koja je od strane stručnjaka odmah proglašena "grupom smrti". Pored Srbije, tu su se našle izuzetno snažne selekcije Turske i Francuske, kao i uvek neugodna i tehnički potkovana ekipa Gruzije. Format takmičenja bio je nemilosrdan – samo dve prvoplasirane ekipse izvetavale su prolaz u polufinale i istovremeno obezbeđivale plasman na Svetsko prvenstvo za igrače do 20 godina u Novom Zelandu.

Otvaranje turnira protiv Turske (2:1)

Prvi meč na šampionatu, odigran 20. jula 2013. godine u Marijampolu, bio je od presudnog značaja za nastavak takmičenja. Protivnik je bila reprezentacija Turske, ekipa poznata po izuzetnoj agresivnosti i brzoj tranziciji. Drulović je postavio taktičku formaciju 4-2-3-1, dajući jasne instrukcije veznom redu da zatvori prilaze svom golu i iz brzih kontranapada ugrozi protivnika.

Srbija je povela već u 3. minutu golom Lukovića, što je dalo ogromnu dozu samopouzdanja timu. Turska je izjednačila u 35. minutu preko Nijaza Niyaza, ali je Srbija pokazala izuzetan karakter. Odlučujući trenutak dogodio se u 54. minutu kada je Aleksandar Mitrović, sjajnom reakcijom u kaznenom prostoru, postigao pogodak za 2:1. Do kraja meča, odbrana predvođena Milošem Veljkovićem i Nikolom Antićem izdržala je sve nalete rivala, čime su upisani ključni bodovi na startu.

Tvrda borba sa Gruzijom (1:0)

Tri dana kasnije, u drugom kolu, Srbija se sastala sa Gruzijom, koja je u prvom meču iznenadila Francusku odigravši nerešeno. Bilo je jasno da meč neće biti lak. Gruzijci su postavili nizak blok, svesno prepustivši posed lopte Srbiji i čekajući šansu iz prekida.

Utakmica je bila izuzetno teška i fizički iscrpljujuća. Pobedu i praktično plasman u polufinale Srbiji je doneo Dejan Meleg pogotkom u 74. minutu. Rezultat od 1:0 oslikavao je pragmatičan pristup Ljubinka Drulovića – pobeda bez primljenog gola, uz maksimalnu uštedu energije za odlučujuće bitke koje su tek sledile.

Taktičko odmeravanje snaga sa Francuskom (1:1)

U poslednjem kolu grupne faze, Srbija i Francuska su ušle u direktan okršaj za prvo mesto u grupi. Obe ekipe su već obezbedile prolaz u polufinale, pa su treneri kombinovali sastave kako bi odmorili ključne igrače. Ipak, takmičarski prestiž i želja da se izbegne poraz bili su evidentni tokom svih 90 minuta.

Francuska je povela u 31. minutu golom Hunoua, ali je Srbija odgovora u drugom poluvremenu. U 62. minutu, rezervista Marko Pavlovski izveo je sjajan slobodan udarac, a Marko Lepović je zatresao mrežu za konačnih 1:1. Srbija je tako grupnu fazu završila na prvom mestu sa sedam osvojenih bodova, ostavivši iza sebe kasnijeg rivala u finalu.

Dramatično polufinale sa Portugalom: Penali i rađanje heroja Rajkovića

Polufinalni duel odigran 29. jula u Alitusu protiv reprezentacije Portugala ušao je u anale srpskog omladinskog fudbala kao jedna od najuzbudljivijih i najdramatičnijih utakmica ikada odigranih u ovim kategorijama. Portugalci, predvođeni izuzetnim generacijskim talentima poput Bernarda Silve, Markosa Lopesa i Andrea Silve, važili su za blagog favorita u ovom meču zbog svoje nadasve impresivne napadačke efikasnosti u grupi A.

Utakmica je počela šokantno za srpski tim. Portugal je poveo već u 4. minutu golom Bernarda Silve, koji je iskoristio nesmotrenost u zadnjoj liniji Srbije. Međutim, Drulovićeva ekipa nije poklekla pod pritiskom. Postepeno su preuzimali kontrolu u sredini terena i stvarali šanse. Izjednačenje je stiglo u 23. minutu, kada je Uroš Đurđević postigao izuzetno važan pogodak nakon sjajnog pritiska na protivničku odbranu.

U drugom poluvremenu viđena je otvorena borba. Portugalci su ponovo došli u vodstvo u 79. minutu preko Guedesa, i činilo se da je san o finalu nadohvat ruke za pirinejsku selekciju. Ipak, karakter ove generacije ponovo je došao do izražaja. Samo šest minuta kasnije, u 85. minutu, rezervista Mijat Gaćinović, koji je ušao u igru nekoliko minuta ranije, na asistenciju Miloševića postigao je pogodak za 2:2 i odveo utakmicu u produžetke.

Nakon dodatnih 30 minuta iscrpljujuće borbe u kojima nije bilo golova, pristupilo se izvođenju jedanaesteraca. To je bio trenutak kada je na scenu stupio sedamnaestogodišnji golman Predrag Rajković.

Prva serija penala donela je promašaj Pavloviskog, dok su Portugalci bili sigurni. Činilo se da je Srbija u bezizlaznoj situaciji. Međutim, Rajković je pokazati neverovatnu mentalnu čvrstinu. Najpre je odbranio udarac Reboča u trećoj seriji, a potom i odlučujući penal u petoj seriji protiv Rodrigesa. S druge стороны, sigurni izvođači za Srbiju bili su Nemanja Maksimović, Mijat Gaćinović i Aleksandar Mitrović. Trijumf u penal seriji rezultatom 3:2 označio je istorijski plasman Srbije u finale Evropskog prvenstva.

Finale u Kaunasu: Taktika Drulovića i zlatni pogodak Andrije Lukovića

Veliko finale odigrano je 1. avgusta 2013. godine na Dariaus ir Girėno stadionu u Kaunasu pred oko 3.000 gledalaca. Protivnik je po drugi put na turniru bila reprezentacija Francuske, koja je u svom polufinalu savladala špansku selekciju. Francuski tim bio je krcat igračima koji su već tada nosili dresove evropskih velikana ili su bili na pragu milionskih transfera: Antoni Marsijal, Adrijen Rabio, Ejmerik Laport, Lukas Dinj i Corentin Tolisso.

Ljubinko Drulović pripremio je besprekornu taktičku zamku. Znajući da Francuzi poseduju ogromnu fizičku snagu i brzinu na krilnim pozicijama, svesno im je prepustio terensku inicijativu, dok je odbranu Srbije postavio izuzetno gusto u zonskom sistemu, sa dva zadnja vezna igrača (Siniša Maksimović i Nemanja Maksimović) koji su zatvarali međuprostor.

Od samog početka utakmice Francuzi su vršili pritisak, ali su se svi njihovi napadi odbijali o čvrst zid ispred gola Predraga Rajkovića. Centralni defanzivci Miloš Veljković i Nikola Antić odigrali su utakmicu karijere, dobijajući gotovo sve vazdušne duelse protiv fizički dominantnih napadača Francuske.

Odlučujući trenutak ući će u istoriju srpskog fudbala. Igrao se 57. minut kada je Srbija izvela brzu akciju po levoj strani. Aleksandar Mitrović je prihvatio loptu na ivici kaznenog prostora, navukao na sebe dvojicu odbrambenih igrača Francuske i izvanrednim građenjem uspeo da pošalje povratnu loptu u sredinu. Na nju je naleteo Andrija Luković i preciznim udarcem po zemlji savladao francuskog golmana Entonija Mfua. Lopta je završila u donjem desnom uglu – Srbija je povela sa 1:0.

U preostalih tridesetak minuta Francuska je krenula na sve ili ništa. Trener Francuza ubacio je u igru sve raspoložive napadačke opcije, uključujući i Antonija Marsijala. Međutim, staloženost Rajkovića na golu, požrtvovanost cele ekipe i fantastična trkačka pokrivenost terena onemogućili su rivala da stvori izrazitu šansu za izjednačenje. Kada je glavni sudija odsvirao kraj utakmice, slavlje na terenu u Kaunasu moglo je da počne – Srbija je postala šampion Evrope!

Analiza sastava i roster šampionske generacije

Ovaj istorijski uspeh ostvaren je zahvaljujući radu stručnog štaba i izuzetnom doprinosu svih 18 fudbalera koji su se našli na konačnom spisku selektora Ljubinka Drulovića. Svaki igrač imao je jasnu ulogu u timu, a rotacija je funkcionisala bez ikakvih padova u igri.

U nastavku se nalazi kompletan pregled sastava omladinske reprezentacije Srbije koja je osvojila Evropsko prvenstvo 2013. godine u Litvaniji, sa njihovim matičnim klubovima u tom trenutku, pozicijama i statističkim učinkom na turniru:

Ključne taktičke postavke i uloga selektora Drulovića

Nije bila tajna da je reprezentacija Srbije u Litvaniju otputovala sa timom koji je imao izrazit individualni potencijal, ali je najveća zasluga za krajnji uspeh pripadala selektoru Ljubinku Druloviću. Njegova vizija igre zasnivala se na besprekornoj disciplini u fazi odbrane, brzoj transformaciji po osvojenoj lopti i maksimalnom korišćenju prekida.

Defanzivna stabilnost kao temelj uspeha

Srbija je na pet mečeva na turniru primila samo četiri gola, što je impresivan podatak uzimajući u obzir snagu protivnika kao što su Francuska (u dva navrata), Portugal i Turska. Centralni bek Miloš Veljković, koji je u tom trenutku bio član omladinskog tima Totenhema, i Aleksandar Filipović čilili su izuzetno komplementaran tandem. Njihova sposobnost čitanja igre i dominacija u skoku neutralisali su najveće opasnosti pred golom Rajkovića.

Uloga Aleksandra Mitrovića u napadačkoj strukturi

Iako je postigao samo jedan gol na turniru (protiv Turske), Aleksandar Mitrović je bio ključna figura u napadu Drulovićevog tima. Njegova sposobnost da u duelima sa protivničkim štoperima sačuva loptu pod pritiskom, iznudi prekršaje i odloži pas za saigrače iz drugog plana (što se najbolje videlo kod pobedničkog gola u finalu) davala je ekipi neophodna "pluća" i omogućavala veznom redu da izađe u visoki presing.

Značaj titule za razvoj srpskog fudbala i kasniji uspesi

Trijumf u Litvaniji 2013. godine nije bio samo trenutni bljesak, već temelj za ono što će uslediti dve godine kasnije na Svetskom prvenstvu za igrače do 20 godina na Novom Zelandu, gde je Srbija, pod vođstvom Veljka Paunovića, postala šampion sveta. Okosnica tog tima na Novom Zelandu bile je upravo izgrađena na igračima iz Litvanije: Predrag Rajković, Miloš Veljković, Nemanja Maksimović, Sergej Milinković-Savić i Mijat Gaćinović.

Mnogi od ovih igrača kasnije su izrasli u standardne A reprezentativce Srbije i napravili vrhunske klupske karijere:

• Aleksandar Mitrović je postao najbolji strelac u istoriji reprezentacije Srbije, ostvarivši impresivne karijere u Anderlehtu, Njukaslu, Fulamu i Al-Hilalu.
• Predrag Rajković je izgradio reputaciju jednog od najpouzdanijih srpskih golmana u evropskim ligama (Rems, Majorka).
• Sergej Milinković-Savić je izrastao u jednog od najcenjenijih veznih igrača Serije A tokom višegodišnjeg nastupanja za Lacio.
• Nemanja Maksimović je postao sinonim za stabilnost u veznom redu, nastupajući u španskoj La Ligi i A reprezentaciji na velikim takmičenjima.

Zlato iz Litvanije dokazalo je da srpski fudbal poseduje nepresušan izvor talenta. Drulovićev model rada pokazao je jasne smernice kako se vrhunski rad u mlađim kategorijama, uz pravi psihološki i taktički pristup, može krunisati najvišim mogućim priznanjem na reprezentativnom nivou.